kliknite za uvećanje slike
kliknite za uvećanje slikeOprez! Pitajte stručnjake naših galerija i muzeja!
Nedavno je u Politici (02/10/2013.) objavljen članak pod nazivom „Lažni Šumanović prodat na aukciji“ u kome viši kustos Narodnog muzeja gospođa Ljubica Miljković kaže: „- Prvo morate da se raspitate o vrednosti nekog umetničkog dela u domicilnoj zemlji. U našem slučaju kupac je morao da kontaktira Narodni muzej, Muzej savremene umetnosti ili galeriju „Sava Šumanović“ u Šidu. A „o tome kako je moguće da poznate aukcijske kuće ne provere do kraja dela koja nude kupcima, kustos Nikola Kusovac kaže: - Da se nama obratio kupac Šumanovićeve slike i da smo mu mi napisali da to nije original, renomirane aukcijske kuće bi mu odmah vratile novac od prodaje takvog dela. Vrlo su profesionalni i sredstva vraćaju nazad’’.
Prateći dela naših autora koja se prodaju na aukcijama po svetu, primetili smo nešto slično, ništa manje opasno po kupca.
04 / 13 / 1992. god. u Aukcijskoj kući Ader – Tajan (FR) Prodata je slika Scene de Harem.
Pitamo se dali je kupac slike Scene de Harem znao da kupuje delo Svetislava Jovanovića brata Paje Jovanovića?
Nije nam baš jasno kako se kasnije ista slika pojavila i bila prodata kao delo Paje Jovanovića.
Ovo delo se i dalje pojavljuje na aukcijama po svetu i, naravno, cena mu je svaki put viša.
Dali bi bila kada bi kupci znali ko je autor? Ili možda mi grešimo? Možda su braća slikala isto i dala svojim delima isti naziv?
U svakom slučaju, ako ga kupujete, pitajte! Neka prosude naši stručnjaci dali je to Svetislav ili Paja Jovanović!
kliknite za uvećanje slike
kliknite za uvećanje slikeSKULPTURA U SRBIJI
Za razliku od slikarstva, skulptura u Srbiji ima potpuno drugačiji istorijat. Naime, do polovine 19. veka ona bezmalo i nije postojala. Jedan od razloga je, svakako, bio stav pravoslavne crkve koja nije odobravala skulpturalne prikaze svetaca, scena iz Biblije i drugih religioznih tema.
Upravo ta činjenica predstavlja i hendikep i floskulu koja se mnogo kasnije isuviše često koristila, i to kada je skulptura u Srbiji postojala, kada su nastajala vredna dela i kad joj je zapravo bila potrebna podrška a ne odmoć pozivanjem na davno prošla vremena.
Skulptura se u Srbiji zapravo “radja” s Ubavkićem (1852-1910), Djokom Jovanovićem (1861-1953) i Simeonom Roksandićem (1874-1943). Ali, u Srbiji su svoja dela – što kao javne i(li) spomenike na Novom groblju ostavljali i Hrvati Frangeš - Mihanović i Rudolf Valdec. Posebno treća i četvrta decenija prošlog veka unose značajne promene i novine. Već tada se radi o dinamičnoj sceni, ali posle 1950. nastaje bitan konceptualni prelom: rodjeno je novo doba srpske skulpture.
Kratak period socrealizma, ili tačnije angažovanog realizma, “razbijaju” postdiplomci iz Majstorske radionice Tome Rosandića. I to mahom žene – vajarke čije prave domete, mada su i tad neke doživele medjunarodnu afirmaciju – prepoznaje tek srpska savremena istorija umetnosti 21. veka.
Mada pri tom ne treba zaboraviti i niz sjajnih profesora ove generacije, medju kojima je bio i Sreten Stojanović, Burdelov učenik.
Danas je potpuno zanemarljivo šta se zbivalo sa skulpturom u Srbiji u srednjem i(li) 18. veku. Na likovnoj sceni su prisutne sjajne generacije vajara. Olgi Jevrić je i bez srednjevekovne tradicije u skulpturi imanentna snaga, surovost i oporost podneblja (Balkana) u kome je stvarala; “rodnoj skulpturi” Ane Bešlić takodje nije potrebno pozivanje na prošle vekove. Na tim temeljima je nastajalo i nastalo ono što danas čini aktuelnu scenu i to uprkos slaboj društvenoj podršci i nedostatku kolekcionara koji bi finansirali tu skupu umetnost. Skupu i po vremenu koje troši i po materijalu. Odlična dela su nastajala zahvaljujući upornosti i kreativnosti njhovih tvoraca, potpomognutih nekolikim vajarskim kolonijama i simpozijumima. Navedimo dva možda najznačajnija – jedan -- Arandjelovački simpozijum “Beli venčac” s prvoklasnom kolekcijom koji je danas je zamro, i drugi – Medjunarodni simpozijum “Tera” u Kikindi, koji kao važna tačka na kulturnoj mapi Evrope još živi bez odgovarajuće pomoći zemlje u kojoj postoji i traje.
Piše: SAVO POPOVIĆ, istoričar umetnosti
